Dan kada shvatam da ipak ne želiš

da upoznaš sve boje moje kože

i zapamtiš mi miris noktiju. 

 Više da me voliš

dok prahovi ne poklope

jutra i dahove, 

jer sloboda je teška

kao gvozdeni talas

i zato te želim

bez očiju da me nađes 

i ,između dve niti, listovima pokriješ 

da nestane mir, da nestane strah.

A dok treskaju svemirskim šakama gorke mrve,

negde unutra stvara se bledilo i ta demonska moć,

 što očima svojim ređa trzaje u oklop od srrrrca.

Da bilo je nekad, bilo bi ovde 

i toliko je potrebno da dotaknem trepavicama krovove

da odmah na početku zamislim da ćelava sam potpuno

i mirna.

Udarima sravniće nam čitavo kolo i rasterati noge

što trče dok gore i pale za sobom svaki poslednji trag

noći i leda.

Da zašijem miris  ja kradem ti oko

i svetlosni otkucaj tapkam pod perjem.

Sačekam da vrate im svaki dan i svaki krug i svako logično srce,

pa da, kradući polako korpe i šešire,

punimo sat zakasnelom srećom i mesecom od jogurta.

I misliš, jedan jastuk bez stida na plafonu bez suza,

i veruješ, samo balkon pod nama i stubovi na nogama,

pa nad zemljom smo sami.

U tom krevetu od štula

jedino se molim da  kaže ti neko

da u meni samo je tajna

i ništa vise.

Crvene ptice u varljivom požaru

seku obode izgorelih šaka

u udisajima nekompromisnog straha.

Iako možda nismo se mutili,

golo nestaje moje telo iz tvog

i laktovima navlači na sebe koru drveta

i polupane čizme

nappunjene vatrom, nesanicom i očima,

ne bi li čari nestale iz p(l)odova

i devetospratvnica izludelih duša

i ugušile vrisak, 

protkan noćima svile i samoće. 

 Toplo je.

I miriše čežnja .

A ruke i dalje sežu ka praznini,

protežu se nad provalijom,

prija im da budu nesigurne.

Vole da čekaju

i trnu

i bole.

Ali ponekad,

uprkos svoj logici,

dotaknemo se

u toj bezdani

i zažmurimo.

 I, ako te opet ponekad pogledam,

nemoj.

Kada tvoj dim sa pernastim šeširom prilegne na potrkovlja i kilave prozore,

a kaleidoskop ti se umori,

zaboravi da smo postojali i pokušaj da izbrojiš nešto

do kraja.

I, ako ikada naletim na tebe, u cipelama od pločica,

znaj da nije slučajno

i da mi neko spava pod crvenom kosom od konopaca.

Budi lenjir, crtaj krugove po stopalima,

zaboravi da smo se jednom sudarili na ovom polju.

I, ako misliš da me se ne plašiš,

znaj da je tako bolje,

mi smo pomorandže koje se gule,

dok padaju sa solitera od polepljenih irisa.

Pre, ili kasnije, videćeš me kada nebo postane žuto

i puno patuljaka koji tamo dremaju,

nadajući se da će neko dodati kofu bez boje.

I, kad ti kažem: ,,Zaboravi”, to je zato što te volim.

A, kada te vidim, opet ću se pitati da li postojiš,

zeleni duše iz kutije.

 Laneni prsti gore  sklupčano

u tvojim očima od grožđa.

Zamršen vosak,

zamršeni nokti,

zamršene perle.

Zamršen most,

zamršeni dimovi,

zamršene kosti.

Popravljam amputiranim rukama

i čuvam tvoje nokte na desnom dlanu.

Zamršena ja,

u lascivnom osmehu napuštenosti.

 U našoj kolotečini nema oluja, ni pomeranja, ni neba.

Hodnici su meki, ispunjeni osmehom epilepsije

i čupavim resama, što se njišu na kuhinjskom povetarcu,

iz prizemlja.

Crvenilo boji dane, dani jašu noći.

Padovi su ovde upijeni,

i svi ti otvoreni prozori pune ruke planktonima

svakome ko pokuša kročiti u zaboravljeni objekat pustoši.

Ti si ovde. Nemaš sat.

Ja ne želim tvoje šrafove iz kofera,

niti verujem u tunele i male liftove za hranu

zato što prečica ovde nema.

Svaki put vodi ka vratima na okretanje,

imaš svoju pregradu, vrtiš se,

i nikada ne znaš u koji će te hodnik mašina ispljunuti.

U našim sobama nema zidova, ni kreveta, ni golubova,

ali, jastuci su, sa čudovištem, u ormaru.

 Ja sam tvoj komadić,

 ti si moj komadić

i to je jedino bitno.

Šanta neko ko zaslužuje da bude sačuvan,

dok mi klizimo po vlažnim bulevarima,

zaobilazeći rupe.

Kao mrtav hod na drvetu,

krajnji zvuk ličio je na plač slona koji umire od starosti,

na jedne grudi prislonjene na rame slepca,

u tišini koja se jedva čuje.

Zaljuljaj fantastične, podvodne biljke

i upucaj me kroz taj tunel od ulične svetiljke.

Hoćeš da se suočiš sa modrim zbog plavog,

ali plutaš po oblačnoj površini,

čekaš sigurno, toplo veče.

Ti si gnjurao,

a preda mnom se okretao svet.