I, ako te opet ponekad pogledam,

nemoj.

Kada tvoj dim sa pernastim šeširom prilegne na potrkovlja

i kilave prozore,

a kaleidoskop ti se umori,

zaboravi da smo postojali i pokušaj da izbrojiš nešto

do kraja.

I, ako ikada naletim na tebe, u cipelama od pločica,

znaj da nije slučajno

i da mi neko spava pod crvenom kosom od konopaca.

Budi lenjir, crtaj krugove po stopalima,

zaboravi da smo se jednom sudarili na ovom polju.

I, ako misliš da me se ne plašiš,

znaj da je tako bolje,

mi smo prolećne pomorandže koje se gule,

dok padaju sa solitera od polepljenih irisa.

Pre, ili kasnije, videćeš me kada nebo postane crno

i puno neizlečivih pacijenata koji tamo dremaju,

nadajući se da će neko dodati kofu žute boje

u taj moll sašiven levom rukom, upetljan u tek kupljene žice.

I, kad ti kažem: 'Zaboravi', to je zato što te volim.

A, kada te vidim, opet ću se pitati da li postojiš,

zeleni duše iz kutije.

Cigarete streljaju male poglede iz sveća

i sve te tužne, nasmejane oci, u indigu plamena.

Štuca jedno srce dok umiru jeseni hladne, zle.

Trepavice spavaju, kose nam grube,

a modar džin ide pored nas i jede šećer kašikom za prašinu.

U vremenu sna od pene,

grizem i ja, sa njim, laž sa svakih usta koja poljubim.

< Šta radiš?

- Igram se, doneli me ovde.

< Što?

- Nasmej me.

< Uzmi mene, umesto jastuka, hoćeš?

- Hoću požar do neba.

< Podzemlje?

- Ne, lavabo.

< Voda.

- Izbaci me iz mašine, ne umem ovde.

< Prestani da brojiš.

- Šamaraju me projekcije.

< Onda progutaj nešto.

- Jedan, dva, dva, tri, dva, pet.

< Koraci?

- Ma kakvi. Valcer.

< A, lažu, bili smo samo nas dvoje.

- I po koja kugla u rukama.

A,da te pitam.

Znaš onaj osećaj kada postaneš svestan činjenice da više ne trebaš nekome?Kada,iako slupan ko zna koliko puta,nećeš da spavaš,nego ideš,sa smeškom,u dan,kao poslednji puž na ovom svetu.Nemaš ništa,a imaš sve.Guraš,plačeš,sviraš.Više čak ni ne tražiš,nemaš šta..i ostavljaš dug,tužan trag za sobom koji nemaš čime da obrišeš,a da se vratiš ne možeš.Preteško ti je,predaleko.

Znaš li kako je večito se buditi na stolicama?Skačeš,cviliš,umireš svake večeri.Kradeš i dalje,'cepaš se' glupanima u lice,gledaš ih u oči i čekaš da se zabune.Nadoknaditi nešto znači izbrisati ga.Jaki smo mi i neće ovo prestati nikada,ali...zar ne poželiš bar ponekad da se setiš?Bilo čega.Krave,trake,munje.To su ta...zaboravljanja.Tako moćna,a..tako mirna.U suštini,neverovatno smo šuplji.Nismo ni svesni koliko vreme,koje nam teče pod nogama,od nas pravi frižidere.Prave,velike i zavejane,strpane u debeli stiropor,pa sve tako zajedno umotane u ukrasni papir,i onda stavljene u kutiju,koja se,naravno,štiti najlonom,od kiše. Da se ne zaledi ono što je bilo,da ne ostane,ne daj bože,u nama.Prava glupačka parada.

Znaš koliko nas ima?Savršeno dovoljno da se guramo,kao sardine,zato što ne umemo da otvorimo zavese i otplivamo dalje,zato što nemamo ruke,a dalje ne postoji.Tako samo sebi i gradimo kutijice u kojim brojimo šarene eksere i spajalice.Plivamo po žici.Nema tebe,nema mene.Ćuti i plaši se.Bez poziva,bez prikolica,bez pomoći.Nije teško odlepiti se,samo je previše mirno ovde.Fali ti onaj oblačić iznad glave,u kom piše 'ZzzzzzZzz'.

Znaš zašto te,samo ponekad,poželim poljubiti?Da bi se probudili.Nismo tu,ni ti-ni ja,ali imamo stiropor u međuvremenu,još jednu odjavu zahladnelog programa.Nekad,nakon što shvatiš da si ti samo jedan,i da rasteš,vidiš da je sve u redu.Ustvari...nemamo ništa.Ali imamo sve,zar to nije bolje?Ne trebaš više nikome.Nikada ni nisi,u tome je stvar.I reda nema.

Znaš? -Znaš.

Ćuti.

A, šta ako ćutimo?

Ako uspemo da zamislimo zauvek,

i pojedemo štapove od cimeta?

Gutamo plišana stajališta

slažemo ih do osmice,

a treperi slika na televizoru,

škripi i puca,

poput riđeg mačeta u slepoj ulici,

poput nečijeg krila.

Kuda?

Ne znam. Čuti.

Jedan pritisak svetleće kocke završava sve,

ako si siguran da to želiš.

... jesi li?

Uzalud plešemo u ovom tirkiznom liftu,

ako su ti stopala šuplja i  puna peska,

a ruke potamnele zvečke.

Bez potrebe dišemo ako to ne voliš dovoljno jako

i jedva čekaš da se završi nešto što ne postoji.

Ako uspemo da zamislimo kraj

i zapalimo cigaretu naglavačke? 

Palo je sunce. Jutros.

Pokušaj poljupca ustima punim ledene vode.

I posle me lažeš da se od ovoga ne umire.

Slaži me

nehajno nam zakopavajući prste,

zatvori strah tuširanjem

i zauvek zaboravi

da je prljavštine ikada bilo.

Na kraju te čeka samo jedna ružna kugla,

mrave bolesni. 

Pakuješ parčiće moje kože

u mozak čudovišta iz ormara,

i puštaš ga,sa smeškom,u dan.

Sediš u otisku nečijeg stopala u mraku.

Gradiš zid po ivicama prstiju,

kao kada olovkom urezuješ šaku u papir,

okolo.

Zidaš,trpaš,slažeš taj silan mrak do besvesti,

gomilaš jedno veliko ništa

i brojiš maglu,u kilogramima.

I,nakon svega,

nadaš se samo da se na ovom igralištu

neće naći neko ko će poželeti da uskoči

u tvoje džinovsko stopalo,

u centru kruga opisanog jednakim koracima.

Bolje zatvori vrata,

izlaziš iz ormara neogreban.

I, nisi ovde sam.

I, ti si neko hrabar,ko ima kamen u svemiru oko bronhija.

I, umećeš da prepoznaš trenutak kada treba odlepiti kukove.

I, nećeš gajiti zid u sebi.

I, zgužvaćeš kožu izmedju nas.

I, zdrobićeš karboplatin,ako vidiš da zavisiš od tog ludila.

I, zaboravićeš šta je lopta.

I, setićeš se kako izgleda kada trebaš nekome.

I, prestaćeš gurati kutije u nadi da ćeš sklopiti dijamant.

I, udarićeš sebe po grudima.

I, ti si neko koga čekam da umre u meni.

I, zaspaćeš,klaustrofobičan,u akvarijumu.

Sivi plavi soliter u pustinji pod vodom,

na morskom dnu.

Moj kostim čeka na sedmom spratu,

udaljen hodnicima od peska u kom stojim,

miljama daleko

...planinama.

Tri tunela stepenica,

razgranatih po svakom stepenu ludila,

u zgradi osmeha,

odaji skrivanja.

Trčim,i sad mi već sasvim limeno odzvanjaju djonovi,

čak i kad zastanem.

Prvi sprat:

Isušeno jezero,

puno zamrznutih žaba

a,miris kajsija u njima

zapljusne svakoga ko poželi lift.

Drugi sprat:

Kreštave manekenke,bez kose,

sa viklerima u rukama,

ponavljaju: " Gore je to što tražite.",

kao zagrižene ploče.

Treći sprat:

Ljudi u crnim,ispeglanim,

dugim kaputima,

sa šarenim šalovima,oko vrata.

Tufnice,kocke,srca i trouglovi.

Sreća.

Četvrti sprat:

Zakočen vremeplov,

kroz koji možeš proći.

Varnice peckaju sladunjavo,

dok iskaču iz njega,

ali metronom u pozadini popravlja stvar.

Peti sprat:

Hanzaplasti bez vate,

i alkohol.

Šesti sprat:

Loptice od malina,

uronjene u mleko i drvene opiljke.

Vajar.

-Sapletem se o predposlenju stepenicu,

očistim dlanove,

popijem hanzaplast,

i dodirom smrvim vrata od saća.

Sedmi sprat:

Platno umrljano uljanim bojama

i ventilator.

-Pogledam u sat,piše: PRIZEMLJE .

Kabinet za točkove,izvolite.